Foto: Index
NAŠA su djetinjstva prepuna priča i pričica koje smo potisnuli, navodno zaboravili, koje kao nisu bitne, a koje zapravo prešućujemo – jer su bitne. S godinama koje dolaze, vadim te pričice s dna ladice, odmotavam sloj po sloj, pokušavam ih uvezati u jednu priču. Isto tako, slušam tuđe priče, uspoređujem ih, a one sve nekako neobično sliče jedna drugoj.
Kao desetogodišnji dječak imao sam neodoljivu želju naučiti plesti. Ljetne ferije bih provodio kod babe i djeda na selu blizu Sombora. Baba i djed su imali veliku baštu i dvorište prepuno domaćih životinja. Te bismo životinje njegovali, hranili, a onda klali i pripremali razne delicije a la seljačka kužina. Hrana je bila masna, dobro začinjena i kalorična. Logika je bila jednostavna, dobro se najesti i nitko nije filozofirao treba li tako ili nekako drugačije. Volio sam hraniti kokoši, skupljati jaja, ali mi nikakav problem nije predstavljalo uzeti sjekiru i šarenoj tužnoj koki otfikariti glavu. Čerupanje nisam volio, jer je uvijek užasno smrdjelo. To je radila baba. Djed i ja smo se držali one sjekire. Naučio sam musti koze, nije bilo lako, trebalo je imati puno strpljenja, ali sam uspio. Dvije su koze živjele skupa, bijela se zvala Ceca, a smeđa Brena. Više sam volio Brenu.
Bijela orlova glava
Baba bi ustajala rano, uključivala kazetofon iz kog bi frcali narodnjaci, pojačala bi tu muziku i počinjala pripremati ručak. Isprva nisam shvaćao da baba svaki dan pije, jer mi je bila baba, pa mi pitanje alkoholizma nije bilo ni u malom mozgu. Djed nije smio piti jer je preko trideset godina imao dijabetes. Baba je imala zelenu flašu na čijem je vrhu bila nataknuta bijela orlova glava. Rakija je curila kroz razjapljeni kljun. Prvo bi sipala u čašicu, a onda, kako se bližilo podne, direktno u grlo, misleći da je ne vidimo, a vidjeli smo je. Kako je počinjala rano, već oko podne bila bi urađena, onda bi povremeno zapjevala, uključila se u hit koji je išao iz onog kazetofona. Što je ona bila glasnija, to je djed bio tiši. Ručali bismo i onda bi njih dvoje spavali cijelo popodne. Kad bi se probudila, baba bi kukala da ju sve boli, sve, i da je starost teška. Popila bi kavu i uzela igle i vunu.
Brzi starački prsti
Sjedio bih uz nju i gledao kojom brzinom radi te redove. Fascinirale su me te igle, u kombinaciji sa vunom i brzim staračkim prstima. Jednog dana sam ju pitao mogu li i ja plesti. Pogledala me je, i nastavila pričati nešto deseto. Bio sam ustrajan, svaki dan bih ju zapitkivao mogu li i ja. Onda smo jedan dan otišli u donju avliju, valjda da nas nitko ne vidi, sjeli smo kraj vrta, ona mi je dala igle i radost je mogla početi. Tehnike klot i frket odmah sam savladao, moje male dječačke šake bile su brze i spretne. Sjećam se, vuna je bila zelena i ja sam si odlučio isplesti šal. Baba me je gledala i rekla da imam nevjerojatno "ravno štrikanje" za jednog dječaka, da tako ravno ne plete ni Jelena, moja starija sestra. A Jelena mi je tih godina posebno išla na živce, jer je bila starija i vazda je nešto pametovala.
Dani su prolazili i ja bih svako popodne sjedio uz babu, pleli bismo i parali ispleteno. Ne mogu se sjetiti da li je ikad išta završila, ni šal niti džemper, možda i jeste, ali je vjerojatnije da je svakodnevni ritual pletenja imao veze sa onom orlovom glavom. Orlova glava prije podne, igle popodne.
Treba se vratiti doma
Avgust se bliži kraju, treba se vratiti doma, škola samo što nije počela. Spakiran sam, sjedim u dvorištu i plačem, mama i tata su na putu, dolaze po mene. Baba i djed plaču a prave se da ne plaču. Iz kazetofona piče narodnjaci, Jesen je plakala s tobom, jesen sedamdeset i neke, kada smo poslednji put šetali kraj reke. Ta mi je pjesma jako tužna.
Kapija se otvara, vidim mamu i tatu, sretni su jer su došli po mene. Što su mi bliže, ja plačem sve jače. Mamu to nervira, prilazi mi i kaže da se oni sad odmah mogu vratiti i da uopće ne moram doći kući ako mi je to toliko odvratno. Ja samo šutim i plačem. Uzimam malu kožnu torbu, baba provjerava jesam li sve spakirao, vrzma se po kući onako utaman. Pozdravljamo se i ubrzo jurimo kroz Bačku koja sva je u zlatnim bojama, jer godina je rodna.
Operi ruke, idemo jesti
Ispred kuće nas dočekuje Jelena, nisam ju vidio dva mjeseca, sva je drugačija, nosi neku šarenu bluzu, ima repove na glavi i pravi se važna. Počela je izlaziti, mislim da ima momka, ali to krije. Kažem joj ciao i samo prođem.
U sobi se počinjem raspakivati, prvo na šta nabasam je zeleni šal koji sam ispleo, lijep je. Sa strane vidim igle i klupko vune, to mi je baba ubacila krišom. Jelena uđe u sobu, vidi te igle i počne mi se smijati. Ja samo prođem kraj nje i odem u kužinu. Mama me pita kako mi je bilo, ja kažem OK, pokažem joj šal. Sam sam ga ispleo. Ona me samo pogleda i kaže: Operi ruke, idemo jesti.
Sutradan odlazim kod druge babe, nije me vidjela jako dugo, bit će presretna kad uđem preko verande. Pozdravljamo se, ona miriše po lozovači, iz televizora piče oni isti narodnjaci, pjevušim. Velim joj da imam iznenađenje. Sav značajan odmotavam šal i kažem: Vidi, sam sam ovo ispleo! Baba mi je dala i igle, pogledaj kakve su, i vunu, sad i ti i ja možemo plesti skupa! Ona me samo gleda, gleda onaj šal, ne kaže ništa, uzima igle i vunu i kaže: Idi napolje, igraj se, đeca te čekaju, ajde pušti ovo, idi. Kažem da bih ostao, da mi se ne igra s tom djecom, i da ću plesti. Ona veli: Muči, jadan, ajde, idi, čekaju te.
Pucamo jedni u druge
Dan završava, nas trojica smo vani, igramo se rata, pucamo jedni u druge. Ja sam partizan i jedva čekam da ubijem Petra koji je Nijemac. Konačno ga upucam i sve je OK.
Baba je šal, igle i vunu uzela i sklonila negdje, možda ih je i bacila. Nitko me nikad poslije nije pitao ništa vezano uz pletenje. Oni baba i deda pokraj Sombora ubrzo su umrli, umrle su i Ceca i Brena. Jelena je upisala fakultet i odselila se u drugi grad. Više me ne nervira kao prije.
Prošlo je dvadesetak godina, vrijeme je da ponovo uzmem igle i ispletem šal za zimu. Iz televizora se i dalje čuju narodnjaci, uz neke pjevušim, uz neke ne.