RAVNO je pedeset godina od objavljivanja romana Danila Kiša "Grobnica za Borisa Davidoviča" koji je podigao talog pritajenih, tada istorijski diskvalifikovanih ekstrema u Titovoj Jugoslaviji. Mislim na staljinizam i nacionalizam. Negde u isto vreme Sex Pistolsi su objavili svoju prvu brutalnu singlicu "Anarchy in the U.K." koja je, doduše u nekoj drugoj ravni, takođe predstavljala šaku u čelo kulturnom establišmentu.

Naravno da je napad na Kiša krenuo iz literarnih, kafansko-akademskih krugova, pre svega u Beogradu i Zagrebu, dok Partija, za divno čudo, nije direktno arbitrirala. Naravno i da je atak na Grobnicu bio upakovan u literarne razloge i diskvalifikacije koje su, kao paravan za pomenute ideološke premise, preko svega razgolitile sav konzervativizam i bajatost književne čaršije.

Kišu se spočitavalo navodno plagijatorstvo jer krčma nije razumela, ili možda i nije htela da razume, savremeni postmodernistički književni postupak u kome su citiranost i dokumentarnost, mešanje fakata i fikcije, intertekstualnost kao oblik komunikacije među različitim tekstovima potpuno legitimni spisateljski alati. U nas je tih sedamdesetih i osamdesetih godina ovaj umetnički pravac dosegao svoje vrhunce u romanima Kiša, Pekića, Pavića, utirući tako put čitavoj plejadi mladih i talentovanih jugoslovenskih pisaca.

Kiš, Krleža i anatomija palanačkog laveža

Danilo Kiš je tada svoj odgovor na zluradi palanački lavež oblikovao u polemičkom štivu "Čas anatomije" i tako povukao tanku crvenu liniju koja će ga "krvno" povezati sa Miroslavom Krležom, autorom remek-dela književne i društvene polemike "Moj obračun sa njima".

Ova dva književna genija ostaviće nam tokom punog stoleća trajanja svoje romane i polemike kao precizne priručnike za dešifrovanje neostaljinističkih, gebelsovskih, nacionalističkih, malograđanskih, provincijskih enigmi čija se poslednja, srbijanska verzija, Ćacilend, opasno približila skoro savršenoj specifičnoj gustini tame. Striček Krleža je tokom polemike otvoreno i bezuslovno podržao Kiša.

Kada smo kod Danila Kiša, nije se loše podsetiti da je Slobodna Dalmacija Grobnicu za Borisa Davidoviča nazvala "himnom ljudskom dostojanstvu i istrajnosti", u čemu joj se pridružio i zagrebački Vjesnik.

Srbijanski Politika, Borba i NIN označili su je kao remek-delo, dok je autor u francuskom Le Soir konstatovao kako bi "rado dao hiljade stranica svedočanstava o Gulagu za ovih sedam poglavlja gde se istorija odvija poput neke monstruozne priče". Američki World Literature Today dodao je da "mereno bilo kojim standardima, ova knjiga je remek-delo", da bi legendarni francuski Les Nouvelles Littéraires decidrano zaključio: "Jedan od najvećih pisaca našeg doba".

Vrednosni, umetnički i moralni stavovi dvojice književnika dobili su punu i široku satisfakciju u istoriji književnosti. Iako je Kišova poetika, kao i pre toga Krležina, odnela pobedu i obeležila svoju društvenu i književnu epohu, danas pola veka kasnije njegove Jugoslavije više nema, a njegova Srbija pretvorila se u onaj Krležin "svračji zakutak" kojim vladaju "bića što se kreću po ćoškovima i po svojoj prirodi se plaše svetlosti".

Krmača koja proždire svoj okot

Strašna, samouništavajuća mašinerija sa kojom se Krleža obračunavao kroz ceo svoj opus, a Kiš je raskrinkao upravo u svojih sedam poglavlja o srcu tame, poslednjih desetak godina izronila je i etablirala se u Srbiji kao toksični entitet pod kodnim imenom Ćacilend. Dekodiranje Ćacilenda kao političke metafore, ali i integralnog kulturološkog fenomena, Kišovu Grobnicu nameće kao neophodan priručnik.

Tridesetih godina prošlog veka, kada su Berlin i Moskva patentirali poslednju verziju ovog zločinačkog mehanizma, do savršenstva su razvijene tehnike izmišljanja krivice i stigmatizacije nevinih. To je dalje vodilo vrhuncu podlosti i perverzije kroz pripisivanje sopstvenih zločina drugome, zamenom uloga dželata i žrtve.

Iako su nacionalsocijalisti ostali zapamćeni po paljenju Rajhstaga, koje su sami podmetnuli da bi optužili političke protivnike i eliminisali ih iz političkog života, niko kao Staljin nije pobio toliko "unutrašnjih neprijatelja i stranih plaćenika", sa posebnim akcentom na herojima Revolucije, među kojima je bio i Boris Davidovič Novski. Upravo drugo od sedam poglavlja romana Kiš je naslovio "Krmača koja proždire svoj okot", što je najkraća i najpreciznija definicija tog zla samozatiranja.

Kada smo već kod Staljinovih zločina, a kao primer pripisivanja svojih nedela drugome, treba se podsetiti Katinske šume, gde je u izvedbi sovjetskog Gebelsa, Lavrentija Berije, pobijeno skoro 22.000 poljskih civila i oficira metkom u potiljak. Zločin se desio u proleće 1940, pola godine nakon što su Hitler i Staljin podelili i anektirali Poljsku, kako je i dogovoreno sporazumom Ribentrop-Molotov.

Strašna predstava ušla je u svoj drugi čin kada su Nemci tokom napada na SSSR, tri godine kasnije, otkrili i uz prisustvo međunarodne komisije dokumentovali katinski zločin. Moskva je brže-bolje, pogodićete, optužila nemačku vojsku za zločin, ali forenzika je bila neumitna. U trećem činu, punih pedeset godina kasnije, Jeljcin nevoljko priznaje i prihvata odgovornost, naglašavajući da se ne radi o genocidu nego samo o masovnom zločinu. Da li vas to podseća na nešto?

Ćacilend i dnevno-politički procesi po ruskom modelu

Možda upravo u ovoj tački imamo najbolju "kopču" sa identičnim dnevnopolitičkim procesima koji se po ruskom modelu surove diskvalifikacije u poslednjih godinu dana vode u Srbiji protiv antirežimskih studenata i građana. "Krvavi lavež" medija vlasti orkestrira javni servis Ćacilenda, proizvodeći kakofoničnu mešavinu rijalitija, četničkih hepeninga pod seoskim šatorima, paparaco lova i bolesnih udbaških konstrukcija. U moru tih nepodopština za svakodnevnu upotrebu izdvojiću dve koje najdirektnije komuniciraju sa montiranim procesima o kojima smo pisali.

Pred godišnjicu pada nadstrešnice objavljen je snimak gde jedan od vođa novosadskih "blokadera", Miša Bačulov, šeta ispred železničke stanice nekoliko sati pre pada nadstrešnice. Režim je, u nameri da zagadi i isprlja sećanje na tragediju i amnestira sebe, otvoreno insinuirao da je druga strana kriva za pad konstrukcije.

Nedavno su, nakon više od godinu dana od upotrebe zvučnog topa, producirali kampanju optužujući hiljade demonstranata da su 15. marta 2025. izveli nikad viđeni performans, proizvodeći svojim telima vizuelne i zvučne efekte oponašanja zvučnog topa kako bi taj zločin pripisali režimu.

I danas, pola veka kasnije, hladnom Grobnicom odjekuje urlik mladića koji će zbog odbijanja našeg junaka da prihvati lažne optužbe dobiti dva metka u glavu: "Ne dajte se pasjim sinovima, Borise Davidoviču!" Džoni Štulić je u ono vreme umeo da čuje i opeva taj glas, u pesmi "Kurvini sinovi". Da li ga mi danas čujemo?!

*Stavovi izneseni u kolumnama i komentarima su osobni stavovi autora i ne odražavaju nužno stav redakcije Index.hr portala