Foto: Marko Prpić/Pixsell, Index

ISPRIČAO bih vam zgodu koja opisuje sve što je krivo u današnjem Zagrebu i zašto nikada neće biti bolje.

Jutros sam otišao nadoplatiti karticu za ZET u njihovoj poslovnici u Petrićevoj ulici. Uđem i naletim na red, deset ljudi čeka. Pred šalterom neki stranci. Pokušavaju shvatiti šalterušin pidžin ingliš. Još i znaju par riječi hrvatskog što samo pogoršava stvar jer ona misli da oni znaju više samo im treba glasnije reći.

Na drugom šalteru nikoga, ali na šalteru informacija sjedi ženska s prstom oslonjenim na bradu i zamišljeno gleda u monitor.

Il' je Facebook il' je solitaire. Ništa drugo ne može izazvati takvo moždano naprezanje. Pazi da ni slučajno ne pogleda prema redu ljudi koji pokorno stišću svoje kartice i spremnu kešovinu.

"Gospođo, biste li mogli otvoriti drugi šalter", pitam je pristojno, malo glasnije da se ne može praviti da me nije čula.

Nije njen posao

"Ko? Ja?", zbunjeno odgovara informativka.

"Ne, pitam ovu ispred mene s hodalicom. Koji kurac ona uopće ovdje radi kad ima besplatni pokaz", mislim ja, ali kako me mama donekle pristojno odgojila izgovaram nešto sasvim drugo: "Da, vi. Vidite koliko nas čeka".

"Ne mogu", mrtva – hladna odgovara ne skrećući pogled s monitora.

"Zašto?", ne odustajem.

"Ja radim na informacijama", ne odustaje ni ona.

"Jebem te u informacije. Šta ti onda ne objašnjavaš ovima da mogu s karticom i u bus, i u tramvaj, i u uspinjaču? Ova je počela pričati o karti za 30 minuta, do jutra ćemo ostati ovdje", ponovno mi se vrti po glavi ono što neću izgovoriti.

"Niste završili tečaj ili niste prošli sigurnosnu provjeru?", ne da mi vrag mira.

"To nije moj posao", kaže ona i nastavi zamišljeno gledati u monitor. Taman da ću zaustiti nešto otrovno ubacuje se baba s hodalicom.

"Mladi gospon, bezobrazni ste", prezrivo mi kaže.

Psi zahvalni na kostima

To me dotuklo. Ni na samrti se ta gospođa ne želi boriti da joj bude bolje. Navikla je poslušno stajati u redu, dresirana je, pokorna, i takva će ostati do posljednjeg trenutka misleći da je pristojna. A zapravo je pašče koje zahvalno čeka da mu gospodar baci kost. Gospodar je bilo tko, od ove iza šalterskog stakla, preko čistača ulica, do gradonačelnika. I nije problem samo u babi koja se ne može promijeniti sa svojih osamdeset i nešto godina. Problem je u svima onima koji se ne bore, koji su zahvalni mrvicama i koji na koncu ne izlaze na izbore. Ili izlaze, a bilo bi bolje da ne izlaze.

Dresirana masa

Zagrebački gradonačelnik dva dana prije prvog kruga izbora zaposlio je 256 ljudi u Holdingu.

Natovario nam je 256 novih šalteruša, figurativno rečeno, kojima nije posao skratiti ljudima gubljenje vremena u redu. Zapravo je dio onih kojima je udijelio Holdingov ugovor u radu uhljebio u Čistoći.

Onoj istoj Čistoći čiji radnici su prije nekog vremena vikali na moju suprugu jer se usudila nazvati dispečera i potužiti se da nisu odvezli sve smeće. Jedna vreća nije bila u kanti nego pokraj nje, a njihov posao je samo prazniti kante, urlali su.

To je krivo u Zagrebu. Preplaćujemo sve moguće usluge koje nam grad pruža i kada se pobunimo onda smo bezobrazni. Gradonačelnik zapošljava ljude koji se ne miješaju ni u svoj, a kamoli u tuđi posao. Ni ne moraju. Dresirana masa će opet glasati zahvalna za mrvice koje im daje. Pravo im budi, ni ne zaslužuju ništa bolje.

*Stavovi izneseni u kolumnama i komentarima su osobni stavovi autora i ne odražavaju nužno stav redakcije Index.hr portala